Guča Sabor Trubača – Istorijat

Posted on
gucaLogo

Trubaci Beograd | Trube su u Dragačevo počele dolaziti kao isluženi muzički istrumenti iz vojnih kasarni i bojeva za slobodu krajem XIX i početkom XX veka. Donosili su ih vojni trubači “značari” više kao uspomenu na dane provedene u vojsci i na ratištima. O tome nam svedoče brojni nadgrobni spomenici i krajputaši. Najstariji među njima je onaj Urošu Rakićeviću iz Guberevaca koji je kao vojni trubač učestvovao u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. godine, Čedomiru Nedoviću iz Rtara, Sretenu Jereniću iz Goračića, Petru Davidoviću iz Lisica i drugim trubačima iz prvog svetskog rata.
istorijat-sabora-1
Trubači su primetili da narod trube rado sluša pa su na njima počeli svirati kola i pesme. U početku su svirali sa postojećim muzičkim sastavima, a onda su se udruzžli i počeli praviti posebne orkestre. Četiri trube i bubanj. Pet truba i bubanj. Šest truba i bubanj. Sastavi skromni, ali završavaju poslove. Uspešno zamenjuju druge seoske muzike. Truba nije više svirala ustajanje i povečerje, vojne marševe i juriš za slobodu, ona se u Dragačevu sve vise oglašavala i na veseljima. Tako su se vojne trube primirile, pripitomile, ušle u srce i dušu naroda. Bez njih nije vise bilo ni pesme. Dragačevci su ih tako zavoleli da bez njih nisu oglašavali ni rođenja, ni krštenja, ni mobe, ni komišanja, ni polaske ni dolaske iz vojske, ni svadbe, ni podizanje krovova na novim kućama, ni druge značajne godete – pa ni sahrane.
gucaSlika
Interesovanje naroda prevazišlo je sva očekivanja organizatora. Tada je pukla prva saborska prangija, poleteo prvi kamen sa ramena plećatog bacača, skočio sokolski prvi skakač iz mesta, krcnula junačka kost nekog od stasalih rvača, pogođena prva saborska jabuka “kroz prsten gađana”, izvučena, prvi put posle rata, iz prašnjavih škrinja i sanduka, stara narodna nošnja. Opet je na Saboru zaigralo šareno kolo mladih, ali i staraca.
Prikazivane su, opet, igračke veštine i lepota narodne nošnje, od kojih su najlepse bile posebno nagrađene. Tada je otvoreno više izložbi proizvoda dragačevske privrede i rukorada starih zanatlija i umetnika, među njima i dragačevskih tkalja. Postavljeno je niz šatri ispod kojih su se izvlačili miomirisi dragačevskih specijaliteta: svadbarskog kupusa, kopačkog pasulja, „vrućeg sa ražnja i roštilja“, grejanje rakije i vruće proje sa sirom i kajmakom.
Na Prvom saboru orkestri su svirali zadato i slobodno. Zadate su bile melodije „Sa Ovcara i Kablara“ i „Bledi mesec zagrlio zvezdu Danicu“. Posle toga su svirali po dva kola, ili kolo i mars – po svom ćefu. Takmičila su se samo četiri orkestra. Sva četiri iz Dragačeva. Više ih nije ni bilo aktivnih. Trubaštvo se naglo gasilo.
Zamiralo je u toku drugog svetskog rata i neposredno posle njega. Trubači su trubili, narod je aplaudirao, a žiri je ocenjivao. Presedniku žirija, etnomuzikologu, profesoru Muzičke akademije, Miodragu Vasiljeviću zablistala je suza u oku. Svi su bili uzbuđeni. Osećalo se da se u Guci nešto krupno događa. Počela je renesansa srpskog narodnog trubaštva. Organizatorima narastaju krila. Na kraju pobednici Sabora doživljavaju prave ovacije.
Pobednik Prvog sabora bio je Desimir Perišić iz Goračića (kasnije nazvan „Dragačevski Hari James“). Najbolji orkestar imao je Tomo Jovanović iz Dljina. O saboru pohvalno, i sa uzbuđenjem, pišu novinari dnevnih i nedeljnih listova . Zahvaljujući profesoru Dragoslavu Deviću narodna truba se, po prvi put, oglašava i preko talasa Radio Beograda. Puriša Đorđević za dokumentarni film o Prvom saboru trubača dobija međunarodnu nagradu. Sve je zahvatilo ushićenje, izuzev vlasti. Ona je ostala rezervisana: čekala je instrukcije viših organa. Na Drugi sabor sjatila se čitava zapadna Srbija. Na Treći stigli su trubači iz južne i istočne Srbije.
Organizatori su, kao i u Dragačevu, po čitavoj Srbiji isli od sela do sela, od orkestra do orkestra, pažljivo ih slušali i najbolje pozvali u Guču. Planula je cela zemlja. Crkvena porta postala je premala da primi sve učesnike, pa se saborište proširilo po trgovima i ulicama Guče, a takmičenje u Sportski centar preko Bjelice. Guča je postala prestonica srpske narodne trube. Pesma „Sa Ovčara i Kablara“ prestala je da se svira kao takmičarska. Postala je himna Sabora. Sviraju je svi trubači, svečano, na početku takmičenja. Ona, uz pucanje prangija, podiže publiku na noge kao da se svira prava himna. Narod je Sabor prihvatio kao svojevrstan praznik, kome se veoma raduje, i na koga goste poziva. Time je podržavao organizatore Sabora da istraju i prebrode sve nedaće i krize, kako političke tako i materijalne.
Takva podrška naroda, i druge javnosti, učinila je da razvoj Sabora nisu zaustavili ni zahtevi da njegovi sadržaji služe samo vladajućoj partiji i partiskoj drzavi. Umesto pomoći, vladajuća partija je na Sabor slala svoje ideološke komisije, a u Beograd, u svoje komitete, konferencije radnog naroda i kulturno-prosvetne zajednice pozivala je organizatore Sabora da im očita oštre lekcije. Najveće su zamerke bile što se deo sabora i dalje drži u Crkvenoj porti i što je Crkva otvorena po ceo dan, sto se sve više nosi narodna („kulačka“) nošnja, što se nose tolike šajkače, sumnjivo nakrivljene na jednu stranu i toliki opanci – „sve to vuče drustvo nazad“, što se na Saboru pod šatrama pevaju i sviraju nacionalističke pesme iz Srbije i Prvog svetskog rata ( „Tamo daleko“ i „Marš na Drinu“ ). I pored toga, Sabor je i dalje živeo, razvio se i uzrastao. Kao magnet je privlačio sve više učesnika i posetilaca. Sabor više nije samo gučki, srpski – postao je svetski.
O Saboru i trubačima pišu se knjige, naučne rasprave i reportaze, putem televizije gledaju ga mnogi narodi sirom sveta.Trubači su postali akteri i u najgledanijim našim filmovima koji dobijaju svetske nagrade. Na Sabor danas dolaze učesnici i gosti od Japana do SAD. Pobednici Sabora postali su trubačke legende, posebno Majstori trube. Bez njih se danas ne mogu ni zamisliti neki muzički festivali u Tokiju, Melburnu, Moskvi, Berlinu, Varšavi, Pragu, Parizu, Beču, Londonu, Kanu, Veneciji, Havani, Njujorku, Torontu ili Nju Orleansu. Među trubačkim zvezdama danas najsjajnije svetli zvezda Bobana Markovića iz Vladičinog Hana.
Zadnjih godina se, iz sveta, i ne vraća. Ide sa kontinenta na kontinent, iz grada u grad, sa festivala na festival, sa koncerta na koncert, sa filma na film. Ono sto je nekada dobio od Sabora sada mu se višestruko uzvraća. Postao je najbolji promoter i propagator i Sabora i Guče širom sveta. Vreme je da ga Sabor proglasi počasnim ambasadorom, a Guča – prestonica trube, svojim počasnim građaninom. Ostala je naša želja da nam Sabor što duže traje i da svake godine bude što uspešniji. Želimo da na njega dolaze ljudi, kao učesnici programa ili gosti, iz svih naših zemalja, i zemalja širom sveta, bez obzira na boju kože, veru, nacionalnu ili političku pripadnost – da se sa nama druže i vesele. Želimo da nas trube pozivaju u kolo a ne rat. I dalje ostaje sociolozima, etnolozima, etnomuzikolozima, istoričarima kulture da istražuju i zaključuju: kako jedan lokalni mali Sabor trubača na kome su učestvovala samo četiri orkestra, održan u dubokoj provinciji Zapadne Srbije, u malenoj Guči, mogao postati jedan od najznačajnijih narodnih mužičkih manifestacija na svetu? Kako je Sabor uspeo da Guču ubeleži u sve turističke mape i kataloge širom naše planete? Čuvajmo Sabor. Mi od njega nemamo ništa vrednije. Sabor je postao svetski – ali mora ostati autentičan i nas. Njegov moto i dalje neka bude: Sviraj trubo, svirala zadugo – za veselje i nizašta drugo.

Izvor: www.saborguca.com